"Objektiv za mene nije alat — on je jezik kojim govorim ono što reči ne stignu da kažu."
Moja priča počinje 18. januara 1989. godine, u Kumanovu — malom gradu koji mi je dao prve dane, ali ne i konačan dom. Detinjstvo sam proveo u Đakovici, odrastao i školovao se u Valjevu, a put me je na kraju doveo do Novog Sada — grada koji danas s ponosom zovem svojim domom. Svaka od tih stanica ostavila je trag: naučila me da se ne vezujem za mesto, već za ljude i trenutke koji ga čine posebnim.
Već devetnaest godina gradim sebe kroz rad u ugostiteljstvu — svet koji na prvi pogled deluje daleko od fotografije, ali koji mi je zapravo dao najvažniju veštinu koju danas nosim iza objektiva: da slušam ljude, osetim njihovu energiju, i u deliću sekunde prepoznam iskrenu, neiskvarenu emociju — pre nego što nestane.
Zato mi je svejedno da li fotografišem portret obasjan suncem koji otkriva vašu pravu prirodu, epski pejzaž uhvaćen na putovanju, ili spontanu uličnu scenu koju sam grad ispisuje — cilj mi je uvek isti: da zaustavim trenutak pre nego što emocija pobegne, kako biste ga, godinama kasnije, ponovo osetili onako kako ste ga osetili tog dana.
Vaš trenutak. Naš kadar. Uspomene zauvek.